Zanimljivosti

Policajka snimala kako oralno zadovoljavala kolegu, a onda je snimak procurio u javnost (18+)

2 sata agoSkandal, Zanimljivosti1,030 Views

U javnost je procurila snimka policajke koja oralno zadovoljava svog kolegu u policijskom vozilu.

U jednom se trenu začuje kako operater javlja preko radija informacije o pljački, no uspaljeni ih par gotovo u potpunosti ignoriše.

Žena samo na trenutak zastane kada začuje poziv s radija, ali se odmah zatim vrati natrag na posao, piše Mirror.

Pustila da je snima

Policijskom paru prijeti disciplinski postupak i otkaz, nakon što su identifikovani. Na snimci se dobro vidi policijska značka sa svim podacima na rukavu policajke.

Nije poznato kako se video, u kojem su policajci argentinskog grada Rosarija, pojavio u javnosti, iako se može vidjeti kako žena diže ruku na mobilni telefon kako bi spriječila kolegu da ih snima, a zatim mu ipak dopušta da nastavi snimati scenu seksa.

 

2017-04-27


Izvor: revolucijainfo.com
 

ŽIVELI SU BRZO I ZAVRŠILI U KRVI: Ovo je 6 NAJBRUTALNIJIH kriminalaca sa BG asfalta!

Žestoki momci sa beogradskog asfalta živeli su po devizi: bolje živeti jedan dan kao kralj, nego ceo život kao crv, piše Kurir.rs1. Jedan od takozvanih kraljeva beogradskog podzemlja tvrdio je da nije kriminalac jer prodaje samo drogu otetu od dilera koji su radili za policiju. Nađen je mrtav 8. novembra 1994.

Romeo Savić bio je jedan od onih momaka koju su devedesetih godina važili za “kraljeve podzemlja”. Ali za razliku od većine svojih drugova po oružju, on nije pristajao da ga zovu kriminalcem.

Na pitanje Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, autora kultnog filma “Vidimo se u čitulji” i knjige „Kriminal koji je promenio Srbiju“, kako bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je: “Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a ako bog da, imaću ih i više.”

Inspektori dileri

Romeo Savić je u Beogradu trgovao drogom.

Međutim, tvrdio je Savić, trgovao je samo drogom koju je otimao od onih narko-dilera koji rade za policiju.

Devedesete godine su, posmatrano iz današnjice, bile veoma čudne: kao što su danas u modi starlete, tada su kriminalci punili novine intervjuima.

Romeo Savić je u svojim javnim istupima govorio: “Otimao sam robu i kola policajcima i ljudima koji su u jakom srodstvu sa zakonom. Voleo sam da to radim onim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene. Možda sam i preterivao u toj želji, ali kunem se da niko normalan i pošten od mene nije stradao. Uvek sam otimao od cinkaroša, pijanaca, indijanaca… Ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle me je i to mnogo koštalo.”

Bio je Beograđanin, ali je mnogo vremena provodio u Novom Sadu, gde mu je živela devojka. Objašnjavao je da ga je to robinhudovsko suprotstavljanje dilerima u policiji koštalo: “Uništili su mi vezu s devojkom do koje mi je mnogo stalo… Ne mogu ni da zamislim kako su me predstavili kod devojke koja to ničim nije zaslužila.”

O jajarama i drukarama

Posle rušenja Miloševićevog režima ispostavilo se da je Državna bezbednost raspolagala sa nekoliko stotina kilograma droge.

A još 1994. godine Romeo Savić up*rno je ponavljao da ulični prodavci droge rade za dilere koji u Ministarstvu unutrašnjih poslova rade kao inspektori.

Posle jednog njegovog intervjua pozvali su ga u MUP i od njega zatražili da demantuje svoje optužbe.

Odbio je, a urbana legenda kaže da im je rekao da svoju izjavu samo može da dopuni imenima policajaca koji sarađuju sa narko-dilerima. Tada su povukli svoj zahtev.

U intervjuima za najrazličitije srpske i jugoslovenske medije je tada i Romeo Savić, kao i drugi „kraljevi podzemlja“, ratovao sa suparničkim klanovima. Novinari su prenosili “ko je jajara, a ko drukara”, ko se od koga krije i ko je koga zapalio za lovu, ali posle takvih tekstova nisu štampane ispravke. Uvređeni su se oglašavali pucnjevima. Tako je jednom prilikom i Romeo Savić bio ranjen, ali je docnije – u skladu sa nekakvim kodeksom “samuraja sa asfalta” – atentatorima oprostio…

Sumnjiva smrt

Okolnosti smrti Romea Savića nikada do kraja nisu razjašnjene: u tri sata posle ponoći 8. novembra 1994. godine dobio je na pejdžer poruku da se javi dvema devojkama.

U četiri sata je izašao, u šest je nađen mrtav pred vratima svog stana: jedna od potpisanih devojaka tvrdila je da nikakvu poruku nije slala… Imao je 24 godine.
Zvanična verzija bila je da je smrt nastupila posle tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina.
Podzemlje je verovalo da su mu se osvetili policajci dileri.

Bane Grebenarević
Pištolj, ne teretana

2. Momak sa vrelog beogradskog asfalta voleo je da puca na protivnike, pa je i stradao u sačekuši na Bežanijskoj kosi 27. marta 1996. godine

Film “Vidimo se u čitulji” i njegova ukoričena verzija, knjiga “Kriminal koji je izmenio Srbiju”, bili su apsolutni hit devedesetih godina prošlog veka. Novinari Vojislav Tufegdžić i Aleksandar Knežević – ovaj drugi se posle premijere filma zamonašio – snimili su i zabeležili ispovesti kriminalaca koji su vrlo otvoreno govorili o svom zanatu, ali i o svojim životnim filozofijama. Više je đaka u Srbiji tih godina pročitalo njihovu knjigu nego “Na Drini ćupriju”. Takvo je vreme bilo.

Imao i predstavnika za štampu

Evo početka jednog poglavlja: “U spremnosti da se prilagodi najtežim okolnostima krije se osobenost ljudske vrste, primetio je neko. Zimskih noći 1993. godine, u redovima ispred banaka, desetine hiljada štediša stavilo je na proveru ovu tezu. Možda im se do svesti probilo da su ostarili ali da mudrost nisu stekli. Mladi su izvlačili pouku. Njihova ‘mudrost’ bila je surova i očajnička: ako je život prevara, zašto se ne prikloniti varanju? Ako je bilo dozvoljeno ubijati glađu i beznađem, zašto oni ne bi bili ruka eutanazije?” Bila je to i priča o “heroju sa asfalta” Banetu Grebenareviću.

Imao je dvadeset godina kad je Tufegdžiću i Kneževiću rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Sa novinarima je u leto 1994. razgovarao u Budimpešti, gde se sklonio od policije, pošto je nekoliko meseci ranije upao u jednu teretanu i pucao u Sredoja Šljukića Šljuku, ali je stradala samo devojka Tanja Nikolić, koja se tu slučajno zadesila. U jedan od najskupljih budimskih restorana odveo ih je Grebenarevićev “predstavnik za štampu” Zoran Šubara, kako im se bez ironije predstavio mladić u “versaće” odelu.

“Najbitnije je da čovek zna šta hoće”, zabeležili su Grebenarevićeve reči, uz primedbu da je bezuspešno pokušavao da izgleda stariji nego što jeste, “i da je spreman da za to sve žrtvuje. Onda ga uspeh ne može zaobići. Važno je opstati na beogradskom asfaltu. Ali to retko kome uspeva: Beograd je neponovljiv, teško ga je porediti s drugim evropskim gradovima. Svaka nedelja je novo dokazivanje, novo iskušenje. Ako si poznatiji, lakše ti je. Važno je dobro osmisliti marketing i ne praviti greške na početku. Ako se samo jednom nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu. Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: Ideš do kraja!”

Više atentata

Za ime Baneta Grebenarevića vezivalo se ubistvo jednog dilera deviza. A on sam, po povratku iz Mađarske, preživeo je dva atentata: prvi put je eksplozija raznela zid kuće u kojoj je jedno vreme stanovao, dok su mu drugi put u centru grada pucali u leđa, ali je imao pancir.

Jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala je 27. marta 1996. sa Rumunijom kad je Grebenarević izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni “korado”. Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije iz “kalašnjikova”. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogli panciri koje su imali na sebi.

O Konanu i pištoljima

Bane Grebenarović je rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Goran Vuković
Ubica Zemunca

3. Vođa „voždovačkog klana“ je 1986. u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša. Likvidiran je 12. decembra 1994. godine

Goran Vuković, rođen 1959, u istoriju srpskog podzemlja upisao se 10. novembra 1986. kada je u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, jednog od balkanskih kraljeva kriminala. Narednih pet godina Vuković je proveo u zatvoru, a 1991. vratio se u Beograd. U naredne tri godine preživeo je nekoliko atentata koji su tumačeni kao osveta.

Pucnjava u Frankfurtu

Motivi za Magaševo ubistvo nikada nisu do kraja objašnjeni, ali je najverovatnije reč o borbi za uticaj. Vuković je po povratku u Beograd, prema autorima filma “Vidimo se u čitulji”, mesečno zarađivao od 50.000 do 100.000 maraka od “kombinacija” u Evropi i toliko u Srbiji!

Sam čin ubistva u Frankfurtu opisao je ovako: “Parkirao sam automobil na uglu i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam Magaševu grupu ispred nas, bilo ih je 12 ili 13. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je s pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: ‘Šta je? Šta hoćeš?’ Planuo je: ‘Šta je, hoćeš da se svetiš?’ Nisam ga se nimalo bojao: ‘Misliš da neću da ti se svetim?’ Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je pogodio. Posle toga su se njegovi pratioci zatrčali prema meni, ali niko nije pucao.”

Po povratku u Srbiju nametnuo se kao vođa “voždovačkog klana”, grupe jedva punoletnih mladića koji su bili fascinirani njegovom biografijom. Devedesete godine u Beogradu obeležiće obračun pripadnika ovog klana sa suparnicima.

Vuković je u Beogradu preživeo pet atentata: prvo je na njega kroz otvorena vrata auta pucano iz ručnog bacača “zolje”, projektil je prošao između sedišta i kroz njegove noge. Zatim mu je pod auto – vozio je upadljivi BMW – bio podmetnut eksploziv, ali nije aktiviran, najverovatnije zato što mu je suvozač bio sin jednog generala. Treći put napadači su ga iz mraka zasuli rafalima. I tri nedelje kasnije napadnut je na isti način, ali je brzim skokom u zaklon uspeo da se spase.

Izvršioci petog atentata na Gorana Vukovića – iza leđa zvali su ga “majmun” zbog veštine kojom je u mladosti preskakao balkone i upadao u stanove – poznati su: reč je bila o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost.

Vrbovao ga SPO

Na ove poslednje sumnjalo se jer je SPO Vuka Draškovića nameravao da Vukovića privuče u svoje redove. Tufegdžić i Knežević zatekli su ga u junu 1994. na ručku s visokim stranačkim funkcionerima Milanom Komnenićem i Borivojem Borovićem. Ovaj poslednji direktno im je potvrdio tu nameru Vuka Draškovića.

Kasno uveče 12. decembra 1994. godine Goran Vuković je sa dvojicom prijatelja prišao autu parkiranom kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U trenutku kad je seo za upravljač napadači su ih zasuli paljbom, a zatim pobegli. Jedan Vukovićev prijatelj ostao je nepovređen, a drugi je sutradan izdahnuo u bolnici. Goran Vuković usmrćen je na mestu.

Očevici kažu da je, po navici, pre ulaska u automobil proverio da mu pod vozilo nije podmetnut eksploziv.

POLICAJCI UBICE

Ubice Gorana Vukotića poznate su: reč je o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost

Bojan Petrović
Smrt u “jaguaru”

4. Reketaš, pljačkaš i narko-bos izrešetan je na uglu Brankove i Carice Milice u Beogradu 28. februara 1998.

Sedamdesetih i osamdesetih jugoslovenska prestonica važila je za jednu od najsigurnijih u svetu. Beogradski kriminalci “kod kuće” nisu kršili zakon, jer im je bila neophodna baza iz koje su polazili u pljačkaške pohode u Evropu, ali i utočište posle akcije.

Klub za džet-set

Kad su Jugoslaviji uveli sankcije i zatvorili granice, nove generacije više nisu imale priliku da vide svet. Suženih vidika i provincijalne svesti, potpuno su uništile ono viteško što je postojalo u podzemlju. Ovako je otprilike tvorcima filma “Vidimo se u čitulji” govorio Bojan Petrović, rođen 1962. godine, jedan od ondašnjih “crnih bisera”. Otac mu je bio visokopozicionirani operativac Državne bezbednosti, koji je 1966. napustio taj posao i preselio se u Evropu. Držao je noćni klub u Švedskoj. Jednom prilikom ubio je u samoodbrani, pa je upućen u zatvor. Bojan je imao 22 godine kada je preuzeo vođenje kluba koje je važilo za stecište evropskog džet-seta.

Njegov otac stekao je zavidnu imovinu: Petrovići su imali kuće i stanove, osim u Švedskoj, i na Crnogorskom primorju i u Beogradu, a Bojan je pred sobom imao miran i udoban život. Ali prijateljstvo s Borisom Petkovim, kriminalcem koji je bio u sukobu s jednim od vođa podzemlja Rankom Rubežićem, izmenilo mu je život. Zbog učešća u Rubežićevom ubistvu decembra 1985. osuđen je na šest godina zatvora. Uhapšen je godinu dana kasnije i upućen na izdržavanje kazne. A kad je izašao na slobodu i otisnuo se u beli svet, veliku podršku predstavljali su mu kumovi Slobodan i Brano Šaranović, kriminalci evropskog formata. Od početka devedesetih godina Bojan Petrović se u Švedskoj, sa drugovima, posle pljački banaka okreće reketiranju.

“Posle samo nedelju dana mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana jer su nas se plašili. Lično sam pregovarao s vlasnicima grčkog restorana ‘Bahus’, ali oni nisu poslušali moj predlog. Onda dođu Čarli, Hasa i još nekoliko drugova, poneli su dvadeset litara benzina. Ušli smo baš u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom, ali više da ih zaplašimo nego da izazovemo štetu, jer to nikome nije išlo u korist. Odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, što je bila prilično dobra zarada ako se uzme u obzir da je restoran imao 500 stolova”, pričao je Petrović.

Posle jedne pljačke, u spektakularnoj akciji policije koju je prenosila televizija, pohapšeni su i osuđeni na višegodišnje kazne, ali je posle izvesnog vremena Petrović uspeo da pobegne. Nižu se godine pljački banaka u pretpraznično vreme, kad ima mnogo pazara, i samoposluga u Evropi, a zatim sklanjanje u Beograd.

Pucnji iz “fijata”

U međuvremenu je uspeo da postane jedan od beogradskih narko-bosova, ali i da se posvađa sa Petkovim i sa tri metka rani ga u stomak.

Nešto posle ponoći 28. februara 1998. braon “jaguar” s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je “fijat” bez registarskih oznaka i stao pored “jaguara”. Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se ka Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov drug Zoran Bogdanović Kepa.

REKET I BENZIN

Lično sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana “Bahus”, ali oni nisu poslušali moj predlog. Ušli smo u restoran u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom i odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, pričao je Bojan Petrović

Mihajlo Divac
Nije bežao ni od metka

5. Bokser s Novog Beograda bio je jedan od nezaustavljivih kriminalaca, koji je napadao i kad je u njega bio uperen pištolj. Usmrtio ga je hitac u leđa 12. februara 1995.

Svi koji su znali Mihajla Divca, rođenog 1967. godine, kao jednu od njegovih glavnih osobina isticali su – srčanost. Kada mu je zatvorski stražar obećao batine, Divac je istog trenutka skočio na njega i udario ga. Nije hteo da ga pusti ni kad su pendreci ostalih čuvara počeli da pljušte po njemu.

Jeza od intervjua

Trenirao je boks i pripadao “ekipi sa Zvezdare” iako je živeo na Novom Beogradu.

Za razliku od ostalih iz kriminalnog miljea, Divac nije mnogo voleo da daje intervjue: “Neću da budem novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave. Kad čitam novine i gledam njihove slike”, dodavao je podsmešljivo, “prosto me podilazi jeza.”

Jedan od njegovih drugova ovako je opisao poslove kojima se Divac, on i njihovi prijatelji bave:

“Ne živi se dobro kao nekad, ali je opet neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena većina Beograđana. Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje, naravno, nisu za priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba…” Kombinacije su bili droga, reketiranje vlasnika splavova…

“Reagovao sam kad je on mene pogledao – jebiga – onako provokativno”, opisao je svoje ranjavanje Mihajlo Divac u “Vidimo se u čitulji” Tufegdžića i Kneževića. “I onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak – ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak – i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: ‘Mali, nabiću ti tu utoku u dupe – razumeš.’ Šta sam trebao? Ovaj me upucao, ova pičketina, i šta sam ja trebao?”

Docnije je još kazao: “To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio.”

Mladić koji je pucao u Divca imao je 19 godina i zvao se Luka Bojović. Kasnije se priključio Arkanovim “tigrovima”, a danas važi za vođu najjače bande na ovim prostorima.

Ulaganje u budućnost

Divac je imao dosta realan pogled na svoje zanimanje: život kakav je vodio smatrao je uzbudljivijim od običnog, ali je s godinama, govorio je, pametno razmišljati o budućnosti i osnivanju porodice kad se steknu uslovi, odnosno kad se zaradi dosta novca. Ali znao je da izlaska iz sveta podzemlja nema: “Ja ne verujem u to povlačenje – to je priča za neke nabeđene mangupe. Nema tu povlačenja! Čim si jednom počeo da živiš ovakvim životom, živećeš tako dokle postojiš.”

Mihajlo Divac poginuo je u obračunu u novobeogradskom hotelu “Putnik” 12. februara 1995. godine. Tu su bili smešteni učesnici bokserskog turnira “Beogradski pobednik” i on je oko osam sati ujutro otišao u hotel da od takmičara Slaviše Popovića uzme fotografiju s posvetom. Napuštajući hotel, zasmetalo mu je kako ga je pogledao bokser Radovan Radusinović. Posle nekoliko razmenjenih reči, potegao je pištolj i u pravcu Radusinovića i njegovog prijatelja ispalio šest hitaca. Zatim je istrčao napolje, dobacivši svojim prijateljima da beže jer je “izranjavio ljude”. Usmrćen je metkom u leđa.

DRŽI DO KODEKSA

To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio, ispričao je Mihajlo Divac o trenutku kada je na njega pucao Luka Bojović

Aleksandar Knežević
Zvezda

6. Jedan od najpoznatijih kriminalaca devedesetih pronađen je mrtav u „Hajatu“ 28. oktobra 1992. godine

Kad je 28. oktobra 1992. godine ubijen Aleksandar Knežević Knele, njegovi prijatelji su u Politici objavili 162 čitulje! Njegovo telo nađeno je u apartmanu tada najluksuznijeg hotela u Beogradu “Hajat”.

I sa Vukom i sa Slobom

Aleksandar Knežević je u trenutku smrti imao u džepu 5.000 maraka gotovine i na sebi zlata u vrednosti od 80.000 maraka. Tufegdžiću i Kneževiću njegov otac rekao je: “Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da se bavio! Nije bio siledžija.”

Zapisali su i reči jednog inspektora MUP: “Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše’ vredan 80.000 maraka, novac da menja hotele… Možda je radio preko omladinske zadruge?”

Beogradom su kolale priče da mu vlasnici luksuznih restorana plaćali “zaštitu”, a Kneletovo ime vezivano je i za trgovinu drogom i luksuznim automobilima…

Kao miljenik legendarnog Ðorđa Božovića Giške, bliskog saradnika Vuka Draškovića, učestvovao je demonstracijama 9. marta 1991. i u stvaranju Srpske garde, oružane formacije Draškovićevog SPO. Ali kad je Giška ubijen, Knele je počeo da radi za protivničku stranu, za režim Slobodana Miloševića, pa je 1992. organizovao razbijanje studentskog protesta u Beogradu.

Olako je potezao pištolj i ranjavao ljude, ali je bio i meta atentata: u maju 1992. godine zbog njegovog obračuna sa dva studenta iz Bijelog Polja diglo se pola Beograda na noge jer se pronela vest da snajperista puca sa krova SANU. Učestvovao je u obračunima ispred restorana “Poslednja šansa” i diskoteke “Luv” na Voždovcu, a ispred kluba “Nana” na Senjaku dve maskirane osobe naoružane “kalašnjikovima” istrčale su pred Kneletov “porše” i izrešetale ga. On se spasao podvlačenjem pod volan.

Onda je došao 28. oktobar 1992. godine, kad je sobarica u apartmanu 331 hotela “Hajat” pronašla nepomično telo. Obdukcioni nalaz pokazao je da je usmrćen s tri hica u glavu, a da je pre toga bio primoran da legne na pod. Istraga je nepobitno utvrdila da je sam pustio svoje ubice u sobu. Misteriju ovog zločina pojačavala je činjenica da je Knele bio oprezan i da bez otkočenog pištolja u ruci vrata nije otvarao ni najbližim prijateljima.

Osumnjičeni

Posle izvesnog vremena verzije o političkoj pozadini ubistva odbačene su, a za zločin je optužen Miša Cvetinović. Knele mu je prethodnog dana oduzeo crni džip “nisan” i odbijao je da ga vrati. Cvetinović je bio blizak Radetu Ćaldoviću Ćenti, jednom od najbližih saradnika Ljube Zemunca. Istog dana Knele je drugom poznatom kriminalcu Darku Ašaninu, nudio na prodaju crni džip “nisan”, a uveče je otišao u hotel. Imao je samo jedan poziv, od dobrog druga Romea Savića, koji mu je na recepciji ostavio poruku da se javi. Miša Cvetinović je zbog ovog ubistva iz Nemačke izručen Jugoslaviji.

U Beogradu je u istražnom zatvoru proveo tri meseca, a onda oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Na dan sahrane Aleksandra Kneževića, kad je Džej na koncertu na Sajmištu pred 35.000 ljudi jednu pesmu posvetio “svom prijatelju Kneletu”, publika je počela da skandira “Knele! Knele!”

PROTESTI SPO

Kao miljenik Ðorđa Božovića Giške, Knele je učestvovao je demonstracijama 9. marta 1991. i u stvaranju Srpske garde, oružane formacije Draškovićevog SPO. Ali kad je Giška ubijen, Knele je počeo da radi za režim Slobodana Miloševića, pa je 1992. organizovao razbijanje studentskog protesta u Beogradu.

 

Izvor: infozona.rs
 

Među podacima koji se nalaze na biometrijskim ličnim kartama je i broj ljudi čija lica imaju slične karakteristike kao vaše. Evo kako to možete da proverite!

Kad su nove, biometrijske lične karte, najavljivane građanima je bilo poznato da će se na njima nalaziti isti podaci koji su se nalazili na starim, papirnim dokumentima. Međutim, jedan od brojeva koji se nalazi na vašem biometrijskom dokumentu otkriva koliko ima osoba u Srbiji čija lica, sudeći po fotografiji koja je u bazi MUP, imaju slične karakteristike kao vaše lice.

ŠTA STE VI: Broj u donjem desnom uglu vaše lične karte govori policiji nešto NEVEROVATNO!

mupPostoje biometrijske lične karte s čipom i bez njega. Prednja strana obe vrste je ista. Na njoj se nalazeopšte informacije o određenoj osobi: ime i prezime, pol i datum rođenja, broj lične karte, kao i datum izdavanja, odnosno važenja dokumenta.

Tu se nalazi i fotografija pojedinca, potpis, kao i policijska uprava koja ju je izdala.

ŠTA STE VI: Broj u donjem desnom uglu vaše lične karte govori policiji nešto NEVEROVATNO!

mupS druge strane, na poleđini lične karte nalazi se jedinstveni matični broj građana, kao i mesto, odnosno zemlja rođenja. Onima koji imaju ličnu kartu s čipom, adresa stanovanja na poleđini lične karte ne piše, onoj drugoj grupi – piše.

Ipak, najzanimljivije podatke kriju poslednja tri reda lične karte.

Redovi na dnu služe za mašinsko očitavanje podataka, odnosno za očitavanje putem elektronskog čitača. Ima ih tri i u svakom postoji 30 karaktera, odnosno oznaka.

Na samom početku, ID označava da se radi o ličnoj karti ili na engleskom Identitiy Card, skraćeno ID. Zatim sledi oznaka zemlje koja je izdala dokument – SRB, koju prati broj lične karte. Nakon nje je prva kontrolna oznaka, pa jedinstveni matični broj građana (JMBG).

ŠTA STE VI: Broj u donjem desnom uglu vaše lične karte govori policiji nešto NEVEROVATNO!

telegrafU drugom redu, nakon datuma rođenja, nalazi se druga kontrolna oznaka, zatim datum prestanka važenja dokumenta, a za njom još jedna kontrolna oznaka.

Nakon nje se upisuje nacionalnost, a na kraju drugog reda nalazi se još jedna kontrolna oznaka. U pitanju je cifra koja označava koliko ima ljudi u zemlji, koji imaju slične karakteristike lica kao osoba čiji je dokument.

Dakle, ukoliko želite da znate koliko ljudi liči na vas, samo bacite pogled na poslednju cifru u drugom redu, na poleđini lične karte.

Izvor: novomanija.org


Izvor: topteme.com
 

KAD ME JE MUŽ PREVARIO, HTJELA SAM DA UMREM, A ONDA MI JE BAKA DALA NAJBOLJI SAVJET NA SVIJETU!

Nekad je najbolji savet onaj koji to i nije, već nešto što će nas navesti na razmišljanje i pomoći da pronađemo mir u sebi. Upravo o tome se radi u bakinoj priči o ključaloj vodi.

Jedna mlada žena je doživela veliko razočaranje nakon što je saznala da ju je muž prevario.

Očajna, posetila je svoju baku kojoj je otvorila dušu i sve joj ispričala.

…Nije znala da li da spašava brak ili je bolje da od svega odustane i da se razvede, a baka joj je, umesto odgovora, dala najbolji savet ikada u priči koju prenosi “Open Mind”.

– Nakon što sam je sve do detalja ispričala, baka me je odvela u kuhinju. Napunila je 3 posude vodom i svaku stavila na ringlu da prokuvaju. Potom je u prvu činiju stavila šargarepe, u drugu jaja, a u treću zrna kafe. Bez reči ih je ostavila da se kuvaju, te ih nakon 15-ak minuta ugasila.

– Izvadila je šargarepe i stavila ih tanjir, jaja u malu činiju, a kafu sipala u šoljicu. Pitala je “reci mi šta vidiš?”. Šargarepu, jaja i kafu, odgovorila sam. Primakla mi je posuđe i rekla da opipam šargarepe. Učinila sam to i primetila da su mekane. Zatim je tražila da razbijem jaje. Kada sam očistila ljusku, posmatrala sam to tvrdo kuvano jaje.

– Na kraju mi je rekla da otpijem gutljaj kafe. Učinila sam to i osmehnula sam se kada sam osetila njen bogat miris i ukus. Napokon sam je pitala – šta ovo sve znači?

Baka joj je rekla kako su sve te tri namirnice bile suočene sa istom nedaćom – ključalom vodom. Svaka je reagovala drugačije. Šargarepa je ušla kao snažna, jaka i nepopustljiva. Ipak, kipuća voda načinila ju je mekanom i slabom. Jaje je bilo krhko, a njegova tanka ljuska zaštitila je tečnu unutrašnjost koja se stvrdnula pri kuvanju. Zrna kafe su od ključale vode napravila ukusan napitak.

“A šta si ti?” pitala je. “Kad nevolja zakuca na tvoja vrata, kako reaguješ? Jesi li šargarepa, jaje ili kafa”?

– Razmislila sam o tome. Jesam li šargarepa, koja deluje snažno ali s prvim naznakama nedaće postajem slaba? Jesam li jaje koje je krhke duše, ali u teškim situacijama očvrsnem i skrivam u sebi skamenjeno srce? Ili sam zrno kafe koje može da promeni tu istu vodu koja mu donosi bol? Sviđalo mi se to što, ako sam kafa, onda to znači da u situaciji koja pođe po zlu postajem bolja i menjam sve oko sebe.

“Život je prepun radosti, ali i nedaća. Razmisli kako se suočavaš sa njima. Želim ti da imaš dovoljno iskustva koje će te učiniti mekom i slatkom poput šargarepe, dovoljno iskustva koja će te naučiti kako da očvrsneš i dovoljno iskustva na koja ćeš sama uticati kako bi stekla nadu”.

Baka joj je još i objasnila da najsrećniji ljudi nisu nužno oni koji imaju najbolje od svega već oni koji umeju da naprave najbolje od onoga što im se nađe na putu.

“Najbolja budućnost se uvek zasniva na zaboravljenoj prošlosti, a u životu ne možeš da kreneš napred ako ne “pustiš niz vodu” svoje stare neuspehe i rane na srcu”.

– Na kraju mi je samo rekla da živim svoj život tako da posle svega mogu da se osmehnem i nastavim dalje, želeći da sama donesem svoje zaključke i pustim iz života ono što mi uzrokuje bol.

Izvor:magazin.ba


Izvor: topteme.com
 

Pitbul nije rasa: Pogledajte šta još ne znate o najopasnijem psu na svijetu (VIDEO)

Mnogi ljudi imaju strah od pitbulova, ali je dobrim dijelom on posljedica predrasuda i pogrešnog predstavljanja ove rase u javnosti.
S druge strane, za lošu reputaciju ove rase pasa, krivi su i neodgovorni vlasnici.

U svakom slučaju, mi ćemo pokušati da raskrinkamo postojeće mitove o pitbulovima.

1. Pitbul je rasa koja “grize”

U pitanju je mit. Prema rezultatima testa temperamenta izvršenog u 2012. godini, 86,8 odsto pitbulova savršeno je prošlo testove socijalizacije, agresivnosti, stabilnosti, društvenosti. Poređenja radi, 85,2 odsto zlatnih retrivera i 80,1 odsto škotskih ovčara imalo je pozitivne rezultate tokom istraživanja.

2.Pitbulovi više napadaju od drugih rasa

Takođe se radi o mitu koji je “raskrinkala” Američka vetrinarska asocijacija istraživanjima koja su potvrdila da ni jedna rasa ne napada učestalije od ostalih. Stepen agresivnosti isključivo zavisi od pojedinačne sklonosti psa i njegovog vaspitanja.

3. Pitbulovima se “zaključava” vilica pri ugrizu

Prema riječima dr I. Ler Brisbina sa Univerziteta u Gruziji, koji je stručnjak za obuku, ponašanje i anatomiju ove rase, nekoliko studija sa temom strukture lobanje i zuba pitbulova pokazalo je da se ni po čemu ne razlikuju od anatomije drugih rasa. Oni imaju sasvim uobičajenu strukturu vilice (kostiju, zuba, mišića) pa samim tim nema razloga da se povjeruje u to da će se njima vilica “zaključati”, dok nekom drugom psu neće.

Evo još nekih podataka o ovoj rasi:

1. Ovo su najčešće zlostavljani psi

Prema podacima Humanog društva SAD, pitbulovi su najčešće zlostavljani psi posljednjih godina. Čak 70 odsto njih bude podvrgnuto eutanaziji u gradskim azilima samo zato što pripadaju toj rasi.

2. Nekada su bili “dadilje”

Od 1900. godine, psi ove rase bili su poznati kao “dadilje” jer su bili tolerantni, brižni i nježni sa djecom. Ovo potvrđuje i dječija kinematografija, kao i literatura.

3. Pitbul nije rasa

Pitbul nije rasa nego zajednički naziv za američkog pitbul terijera, stafoda, bul terijera i buldoga.

4. Ujed pitbula u medijima

Ujed pitbula skrene mnogo veću medijsku pažnju od napada bilo kog drugog psa. Tokom četvorodnevnog novinarskog istraživanja zaključeno je da se svaki od tri fatalna napada pasa koji nisu bili od strane pitbulova spominju svega jednom, dok će se napad ovog psa pomenuti 230 puta u lokalnim, ali i međunarodnim medijima.


Pitbul nije rasa: Pogledajte šta još ne znate o najopasnijem psu na svijetu (VIDEO)

Izvor: atraktiva.in
 

Stranica 10 od 9432

<< Početak < « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 » > Kraj >>
loading...

Login

Traži

Koristimo kolačiće (cookies) kako bi
poboljšali funkcionalnost stranice Više...